Svaki dan u šumu po “jelena”. Svaki dan kući praznih ruku. Zašto? Jer ima ljudi koji su najglasniji kad treba dijeliti tuđi trud. Ovo je priča o lovcu, njegovoj ženi, i jednom jelenu koji je promijenio sve.
Komšijski razgovor koji je sve pokrenuo
“Komšija, komšija, šta ti je? Nešto si mi se zamislio danas, k’o da si sve kredite dig’o, a rata stigla?”
Sjedio je na klupi pred kućom, puška naslonjena na zid, a pogled negdje u daljinu. Ruke ispucale od vjetra, ispod noktiju crna zemlja. Nije on od onih što kukaju, zato sam znao da je ozbiljno.
“Ma pusti me, komšija, nije do kredita… do žene mi je! Nije ona loša, duša draga, al’ je neoprezna, brate mili! Neoprezna s tuđim leđima.”
I poče on svoju tužnu priču, a svaka mu je rečenica bila teža od one prethodne:
“Znaš i sam, ne živimo mi k’o begovi. Svako jutro prije sabaha, dok još pijetlovi spavaju, ja ti se, jarane, uputim u šumu s puškom. Zima, ljeto, kiša, snijeg – Glad ne pita. Borim se s hladnoćom što uđe u kosti, s kišom što probije i do kože, s komarcima koji zuje k’o avioni i sa samoćom koja je gora od svega. Čekaš. Satima. Nepomičan. Da ti se ukoče i misli.”
“Pa ako mi se posreći, ako mi dragi Bog pogleda, srušim kakvog jelena. A onda tek počinje pravi posao. Nema traktora, nema puta. Samo ja, brdo i 80 kila mesa. Prebacim ga preko ramena, a noge mi klecaju. Svaki korak uzbrdo je k’o kazna. Znoj lije, a rogovi ti grebu vrat.”
“Kad dođem pred kuću, duša mi u nosu, jedva dišem, mokar do kože, smrdim ko tvorić. I šta misliš šta me dočeka? Nisam ni čašu vode popio, nisam ni sjeo da dođem sebi, a žena već stoji na pragu s nožem u ruci. Oči joj se cakle.”
“‘Ovaj but ide tetki Zumri, ona je bolesna… ovaj komšinici Amri, zadužile smo se… file za moju mamu, ona nas je othranila… rebra za moju sestru, ima troje djece… ovaj dio za dijete, da ojača… a onaj za komšiju, da se ne naljuti…’”
I tako redom, komšija moj. Dok ne podijeli i rogove da djeca imaju čime da se igraju. A meni šta ostane .
“Dva dana kasnije, otvoriš frižider – prazan. Zviždi promaha u njemu. I ja ti, budala, opet u šumu!” Uzdahe on, k’o da je cijeli svijet na njegovim plećima, a puška pored njega odjednom izgleda teža.
“Dosta mi je! Večeras joj kažem da je kraj. Razvod! Nek ide svojoj materi pa nek nju šalje u lov.”
Komšijski savjet zlata vrijedan
Gledam ga, pa reko: “Ne brzaj, komšija. Od razvoda nema hajra, samo dva prazna frižidera. Imam ti ja bolju ideju – povedi je sa sobom u lov. Ne moraš joj pričati kako je teško. Riječi su jeftine. Samo joj pokaži ‘romantiku’ lova! Nek osjeti na svojoj koži.”
Pogleda me ispod oka. “Ma jesi ti normalan? Pa ona ne zna šumu ni na razglednici pronaći.”
“Upravo zato,” kažem. “Nek vidi.”
Kad teorija udari u praksu
I tako ti on i uradi. Nagovori je nekako. “Hajde, dušo, da vidiš odakle ‘dolazi’ meso. Biće nam k’o izlet.”
Ona se, naravno, sredila k’o za svadbu. Nova haljina na cvjetiće, fina bluza, bijele baletanke. Stavila parfem, uvila kosu. Konta, idemo u prirodu, da se slikamo.
Ali šuma ne mari za parfem. Ubrzo haljina poderana od ostruge i šiblja, ostale samo trake. Baletanke se raspale u blatu nakon deset minuta. Ruke pune žuljeva od granja koje je sklanjala s lica. Komarci je izujedali po vratu. Krpelji se uhvatili za noge. A kosa… kosa k’o da je jež u njoj spavao, puna lišća i grančica. U jednom trenutku je zmija šišnula pored noge – vrisnula je tako da su se i vukovi prepali dva brda dalje.
Sedam sati su hodali. Sedam sati tišine, gladi i žednih usta. Kiša im natopila odjeću, pa ih sunce speklo. Kad su već mislili odustati, nekako uspiju srušiti jelena. Starog, velikog.
Ona pomisli: “Hvala Bogu, ovoj noćnoj mori je kraj! Sad će on to da nosi, a ja ću kući da se kupam tri dana.”
Ali muž joj mirno obriše pušku, pogleda je i reče: “E, draga moja… sad ga ti nosi!”
Ona ga pogleda u šoku, k’o da joj je rekao da leti na Mjesec bez krila. Usta otvorila, ali glasa nema. Htjela je da se svađa, da plače, da ga gađa kamenom. Ali vidi njega – blijed, izmučen, i on je na izmaku snage. Šuti. Stisne zube, zagrize usnu da ne zaplače. Podiže jelena na ramena. Koljena joj zaklecaše.
Trenutak istine
Hodali su kilometrima. Njenih pet kilometara su bili duži od njegovih pedeset. Svaki korak je bio molitva. Jelenovi rogovi su joj gulili rame. Znoj joj se slijepila s kosom. Padala je tri puta ali bi ponovo ustajala. Nije progovorila ni riječi. Samo je disala i plakala bez glasa.
Kad je stigla kući, nije ni do praga došla. Spusti jelena na avliju i sruši se pored njega. Leži, gleda u nebo, a prsa joj se dižu k’o mjehovi. Ne osjeća ni ruke ni noge.
I odjednom – kao po komandi – kapija se otvara. Tetka Zumra, komšinica Amra, mama, sestra, komšija… svi su navalili s osmjesima na licima i kesama u rukama. Osmijeh im od uha do uha.
“E, pa… da dijelimo jelena!” kaže Zumra veselo, već vadeći nož. “Baš si nam vrijedna, snašo!”
Još uvijek ležeći na podu, u prašini i krvi, podiže glavu posljednjim atomima snage. Oči joj nisu više one blage ženske oči. Bile su oči vuka. Pune suza, bijesa ,bile su zastrašujuće.
I ljutitim,promuklim glasom koji nije njen, reče da je cijela avlija zanijemila: “KO GOD MI TAKNE JELENA… KUNEM VAM SE SVIM ŠTO IMAM, UBIĆU GA VLASTITIM RUKAMA!”
Muk. Samo se čuje kako nečija kesa pada na zemlju.
Pouka za sve nas
Od tog dana, frižider više nikad nije bio prazan. A na vrata niko nije dolazio nenajavljen po “svoj dio”.
Ljudi su često vrlo velikodušni kad dijele nešto što ih nije koštalo ni truda ni znoja. Lako je biti dobar s tuđim parama. Lako je tražiti “svoj dio” kad nisi bio u šumi. Kad nisi čekao. Kad se nisi smrzavao. Kad nisi krvario. Kad nisi nosio teret na svojim plećima.
Prije nego što pružiš ruku da uzmeš, pitaj se jesi li bio spreman da je pružiš da poneseš.
A ti? Nosiš li ti svog “jelena” svaki dan? I ko ti stoji na pragu kad se vratiš iz svoje šume?
