U svakoj bosanskoj mahali postoji barem jedan dedo koji je uvjeren da je u životu vidio sve. Takvi dedovi znaju kako se sadi krompir, kako se popravlja kosilica, kakvo će vrijeme biti do akšama i, naravno, kako se ide u lov.
Naš dedo Šemso bio je upravo takav.
Nije on bio obični poznavalac života. Bio je čovjek za savjet, procjenu i komentar. Ako bi neko u mahali kupio novi traktor, Šemso bi znao koji je bolji. Ako bi neko otišao doktoru, znao bi šta mu je prije nego što bi doktor išta rekao. A kada je lov u pitanju, tu se s njim nije raspravljalo.
„Sinko, ja sam u životu toliko puta bio u lovu da bih mogao predavati na fakultetu“, znao je reći, iako ga niko nikada nije pitao za fakultet.
Sve je bilo tako dok se u komšiluk nije doselio mali Denis.
Denis je bio dječak koji nikada nije hodao praznih ruku. Ako nije nosio loptu, nosio je praćku. Ako nije imao praćku, u džepu je skrivao neku oprugu, kanap ili šaraf za koji niko nije znao čemu služi. Bio je brz, domišljat i uvijek je imao izraz lica čovjeka koji upravo smišlja nešto zbog čega će se neko drugi kasnije hvatati za glavu.
Lovačka priča iz prve ruke
Jednog ranog jutra dedo Šemso sjedio je na verandi, kao i obično, s fildžanom kahve u ruci. Sunce se polako podizalo iznad Trebevića, a mahala se budila svojim poznatim zvucima: negdje je zalajao pas, negdje zalupila kapija, a iz susjednog dvorišta začulo se prvo kukurikanje pijetla.
Šemso je uživao u tišini. Tačnije, uživao je u tišini sve dok se niz sokak nije pojavio mali Denis, noseći pod rukom veliku rolu žice.
Dedo odmah podiže obrve.
„De, de, mali! Stani malo. Šta to nosiš?“
Denis zastade, namjesti rolu pod pazuhom i važno odgovori:
„Rolu žice, dedo.“
„Vidim ja da je žica. Pitam te šta ćeš s njom, jadan ne bio?“
Denis se malo približi, kao da će mu povjeriti veliku tajnu.
„Idem kokoške hvatat’.“
Dedo Šemso spusti fildžan na sto i pogleda ga preko naočala.
„Kakve kokoške, kakva žica? Ne možeš kokoške žicom hvatati!“
„Mogu“, reče Denis mirno.
„Ne možeš.“
„Mogu, dedo.“
„Mali, ja sam kokoš držao u ruci prije nego što si ti znao pertle zavezati. Kokoška se ne hvata žicom!“
Denis se samo nasmija, slegnu ramenima i nastavi niz sokak. Nije se raspravljao. A to je Šemsi bilo još sumnjivije. Djeca koja znaju da nisu u pravu obično se najviše raspravljaju. Ovaj mali je, međutim, hodao kao da je upravo dobio važan zadatak od cijele općine.
„Neka ide“, promrmlja dedo sebi u bradu. „Vidjet ćemo mi pred akšam kako će se vratiti.“
I zaista, pred akšam se Denis pojavi na početku sokaka. Ali nije se vraćao praznih ruku.
Vukao je za sobom onu istu rolu žice, samo što je sada za njom išla čitava povorka kokošaka. Jedna za drugom, koprcale su se, kljucale i pravile takvu galamu da su se komšije počele pojavljivati na kapijama.
Dedo Šemso ostao je ukopan na verandi. Fildžan mu se zaustavio na pola puta do usta.
„Šta je ovo, bolan?“
Denis veselo podiže ruku.
„Rekao sam ti, dedo. Išao sam kokoške hvatat’.“
Šemso prebroja kokoške jednom. Pa još jednom. Nije mu bilo jasno kako je dječak uspio, ali ih je bilo tridesetak.
„Dobro“, reče napokon, pokušavajući sačuvati dostojanstvo. „To je… slučajnost.“
„Kakva slučajnost?“
„Pa… možda su same krenule za tobom.“
Denis se nasmija, a dedo odluči da o cijelom događaju više ne govori. Barem ne tog dana.
Selotejp protiv pataka
Sutradan ujutro scena se ponovila. Dedo Šemso ponovo je sjedio na verandi, ali ovoga puta nije gledao samo u sunce i Trebević. Gledao je niz sokak.
Čekao je Denisa.
Kada se dječak pojavio, pod rukom je nosio nešto znatno manje nego prethodnog dana.
„De, de, mali“, dobaci mu dedo. „Šta sad nosiš?“
Denis se zaustavi i podiže predmet kao trofej.
„Rolu selotejpa, dedo.“
Šemso se namršti.
„A šta ćeš s tim, jadan ne bio?“
„Idem patke hvatat’.“
Dedo spusti pogled na rolu, pa na Denisa, pa ponovo na rolu. Očigledno je pokušavao pronaći neku logiku u onome što čuje.
„Ma bježi, budalo jedna! Kakve patke, kakav selotejp? Ne možeš patke selotejpom hvatati!“
„Mogu“, odgovori Denis.
„Ne možeš!“
„Vidjet ćeš.“
„Neću ja ništa vidjeti, nego ćeš ti napraviti belaj po mahali!“
Denis se ponovo samo nasmija i ode. Šemso ga je pratio pogledom sve dok nije nestao iza stare ograde.
Toga dana dedo nije mirno popio ni drugu kahvu. Svako malo pogledao bi prema sokaku. Čak je i ručak pojeo na verandi, pod izgovorom da mu je unutra zagušljivo. U stvarnosti, nije želio propustiti Denisov povratak.
Pred akšam začula se poznata graja. Prvo su se oglasile komšijske koke, zatim psi, a onda se kroz sokak pojavi Denis.
Iza njega se vukla razmotana rola selotejpa. Za nju su se lijepile patke — jedna, druga, treća… cijela povorka od njih trideset i pet.
Dedo Šemso naglo ustade, ali se odmah ponovo spusti na stolicu. Kao da su mu noge otkazale poslušnost.
„E, sad stvarno ne znam ništa“, izusti.
Denis mu priđe i ponosno reče:
„Vidiš da može.“
Šemso se uhvati za glavu. Gledao je u patke, u selotejp, u Denisa, pa u nebo kao da očekuje objašnjenje odozgo.
„Ovo nije lov“, reče konačno. „Ovo je neka nova nauka.“
„Nije nauka, dedo. Samo treba znati kako.“
Ta rečenica pogodi Šemsu više nego što je želio priznati. Cijeli život je govorio da je najvažnije iskustvo. A sada ga je jedan dječak, s rolom selotejpa u ruci, natjerao da razmisli ima li iskustvo ipak svoje granice.
Dedo Šemso ide u lov
Trećeg jutra Šemso nije čekao da Denis prvi naiđe. Ustao je ranije, obukao prsluk, stavio kapu na glavu i sjeo na verandu. Pored njega je stajala kahva, ali je nije ni pogledao.
Bio je spreman.
Čim je Denis izronio na kraju sokaka, dedo ustade i namjesti se kao čovjek koji kreće u ozbiljnu ekspediciju.
Denis ga pogleda i odmah se nasmija.
„Dedo, danas ne pitaj ništa.“
Šemso se napravi da nije čuo.
„Samo ti hodaj, mali. Ja znam šta radim.“
„Nisam ništa ni rekao.“
„Znam ja tebe. Opet nešto nosiš.“
Denis pogleda predmet u svojim rukama, pa se okrenu prema dedi.
„Dedo, danas idem u lov na… cure.“
Šemso skoči kao oparen. Fildžan mu ispade iz ruke i razbi se na pločicama.
„Čekaj, čekaj, Denis!“
Dječak zastade.
„Šta je bilo?“
Dedo Šemso brzo navuče cipele, popravi kapu i zgrabi štap.
„Idem i ja s tobom!“
„Ali rekao si da ne znam loviti.“
„Nisam rekao da ne znaš. Rekao sam da… da treba nadzor.“
„Kakav nadzor?“
Šemso se nakašlja, pa ozbiljno pogleda prema sokaku.
„Iskusnog čovjeka.“
Denis klimnu glavom, kao da mu je sve jasno.
„Dobro, dedo. Samo nemoj poslije govoriti da nisi vjerovao u moj način.“
„Ma kakav tvoj način? Ja idem da te čuvam da ne napraviš belaj.“
„Dobro, dedo.“
Krenuli su zajedno niz sokak — Denis naprijed, s nekom novom napravom pod rukom, a dedo Šemso iza njega, uspravljen i ozbiljan. U mahali su se polako otvarale kapije. Komšije su provirivale kroz prozore, a ko god ih je ugledao, odmah bi znao da se sprema nešto zanimljivo.
Samo niko nije znao da li će taj dan biti uhvaćene „cure“ ili će dedo Šemso konačno priznati da postoje stvari o kojima ni on ne zna baš sve.
A Denis? Denis se samo smješkao.
Jer u svakoj mahali teorija pripada dedama, ali praksa — barem ponekad — pripada djeci.
I malo selotejpa.
Odgovori