Kako sam postao “ginekolog za guštere” i zamalo napravio carski rez Patriku

Porodična drama koja je počela poslije večere

Misliš da poznaješ svoje kućne ljubimce. Hraniš ih, čistiš im kavez, znaš kada spavaju i čak im daš imena koja im savršeno odgovaraju.

Ja sam, recimo, bio potpuno uvjeren da imam dva muška guštera.

Zvali su se Spužva Bob i Patrik.

Nije to bila slučajnost. Imena smo pažljivo odabrali, djeca su ih odmah prihvatila, a ja sam bio ponosan što smo napokon imali kućne ljubimce oko kojih nije bilo previše posla. Ne laju, ne grizu namještaj, ne traže da ih šetamo po kiši i ne bude nas u šest ujutro zato što su gladni.

Dva mirna muška guštera. Idealna porodična kombinacija.

Barem smo tako mislili.

Jedne večeri, poslije večere, sjedimo u dnevnoj sobi. Ja pokušavam gledati televiziju, žena sklanja tanjire, a djeca se raspravljaju oko toga ko će prvi koristiti tablet. Sve je izgledalo potpuno normalno, sve dok mi sin nije ušao u sobu sa izrazom lica kao da je upravo otkrio da je nestala struja u cijelom gradu.

„Babo…“

Već po tom „babo“ znao sam da nešto nije uredu.

„Šta je bilo?“

„Jedan od guštera u sobi mi izgleda bolesno.“

Odmah sam ustao. Nisam ja veterinar, ali sam u tom trenutku navukao svoj najstručniji izraz lica. Onaj izraz čovjeka koji je pet puta gledao dokumentarac o životinjama i jednom pročitao članak o reptilima na internetu.

„Kako bolestan?“

„Leži na leđima i neće da se pomjeri.“

To je već zvučalo ozbiljno.

„Hajde, bona, vidi šta mu je!“

Uletio sam u dječiju sobu kao porodični doktor za gmizavce. Patrik je zaista ležao na leđima, potpuno miran i nepomičan.

Pogledao sam ga sa svih strana. Nisam znao da li da ga dotaknem, okrenem ili da jednostavno stojim i čekam da se sam objasni.

„Hajde, bona, dođi da vidiš guštera. Nešto mu je!“ viknuo sam ženi.

Ona je došla, pogledala kroz kavez i već u sljedećoj sekundi promijenila izraz lica.

„Jao, pa ona rađa bebe!“

U sobi je nastala tišina.

Sin me pogledao, pa pogledao majku, pa ponovo mene.

„Kako bebe?“

Niko nije odgovarao.

„Pa zovu se Spužva Bob i Patrik“, nastavio je moj sin. „To su muški!“

Imao je pravo. Imena su bila prilično jasna. Nismo ih nazvali Ana i Marija.

Pogledao sam ženu i pokušao zvučati razumno, iako mi ništa u toj situaciji nije bilo jasno.

„Pa rekli smo da nećemo da se razmnožavaju. Jesi li ti kupila dva muška?“

Žena me pogledala onim pogledom koji govori da sam upravo izgovorio nešto toliko glupo da će se o tome pričati i na porodičnim okupljanjima za deset godina.

„Šta hoćeš?“ rekla je. „Da okačim znak na kavez: ‘Zabranjeno razmnožavanje’?“

Svi čekaju da se rodi gušter

Djeca su se već okupila oko kaveza. Odjednom nikome više nije bio važan tablet, večera ni televizija. Svi su željeli prisustvovati velikom događaju.

Ja sam pokušao preuzeti ulogu smirenog i odgovornog roditelja.

„Dobro, djeco, bez panike. Ovo je čudo prirode. Gledat ćemo kako dolaze na svijet novi gušteri.“

Djeca su me pogledala sa mješavinom straha i gađenja.

„Fujjj!“ rekli su uglas.

Patrik se i dalje nije pomjerao. Ležao je na leđima kao da je odustao od života i prepustio se sudbini. Onda se pojavilo nešto što je ličilo na nogu.

Svi su se nagnuli prema kavezu.

„Evo ga!“ viknuo je sin.

Ali ono što je ličilo na nogu odjednom je nestalo.

Žena je tiho šapnula:

„Možda je beba u pogrešnom položaju.“

„Kako pogrešnom položaju?“ pitao sam.

„Ne znam. Možda je karlični položaj.“

Nisam znao da li govorimo o gušteru ili o porođaju u bolnici.

Sin je već bio na ivici panike.

„Babo, uradi nešto!“

To je bila rečenica koja me je potpuno uništila. Jer kada dijete kaže „uradi nešto“, odrasli se iznenada osjete obaveznim da zaista nešto urade, čak i kada nemaju ni najmanju ideju šta rade.

Moj kratki izlet u veterinarsku medicinu

Prišao sam kavezu i pokušao pažljivo pogledati šta se dešava. Na trenutak sam se čak osjetio kao da znam šta radim.

„Samo polako“, govorio sam, više sebi nego gušteru. „Nećemo paničiti.“

Patrik je i dalje ležao na leđima.

Onda sam ugledao ono što sam smatrao nogom i, u najboljoj namjeri, pokušao da pomognem. Lagano sam povukao.

Nestalo je.

Pokušao sam ponovo.

Ništa.

Žena me pogledala sa strane.

„Jesi li siguran da to trebaš raditi?“

„Naravno da nisam“, odgovorio sam. „Ali neko mora.“

U tom trenutku sin je već držao kavez i šaputao:

„Diši, Patrik. Diši.“

Ne znam kako je zamišljao da gušter razumije tu naredbu, ali situacija je već odavno prestala biti normalna.

Na kraju smo odlučili da nećemo glumiti stručnjake. Spakovali smo kavez i otišli kod veterinara.

Veterinar je riješio misteriju

U čekaonici smo sjedili kao porodica koja čeka najvažniji događaj u životu. Sin je držao kavez u krilu. Žena je pokušavala ostati ozbiljna, ali joj je povremeno bježao osmijeh. Ja sam šutio, jer sam još uvijek pokušavao shvatiti kako je moguće da dva muška guštera očekuju prinovu.

Kada je veterinar pogledao Patrika, odmah je uzeo lupu. Pregledao ga je nekoliko sekundi, zatim podigao obrve i pogledao nas.

Ja sam odmah prešao na ozbiljna pitanja.

„Doktore, hoće li trebati carski rez?“

Veterinar me pogledao kao da pokušava odlučiti da li da se nasmije ili da ostane profesionalan.

Povukao nas je malo u stranu i tiho rekao:

„Ljudi, gušter nije u porodu.“

Svi smo ga gledali.

„Patrik je muško.“

Sin je uzdahnuo s olakšanjem.

Ja sam također osjetio olakšanje, ali nisam još znao šta slijedi.

Veterinar je nastavio birajući riječi:

„Mladi mužjaci ponekad imaju… određene potrebe. Sami se zabave. Zato leže na leđima.“

Nastala je tišina.

Onakva tišina u kojoj svi razumiju šta je rečeno, ali se niko ne usuđuje prvi reagovati.

A onda se moja žena počela smijati.

Prvo tiho. Onda sve jače. Ubrzo su joj krenule suze na oči.

„Zamisli njega“, uspjela je izgovoriti kroz smijeh, „kako vuče gušteru za… ono malo!“

Veterinar je spustio pogled. Sin je pitao da li će Patrik biti dobro. Djeca su bila sretna što gušter nije bolestan, a ja sam želio da se pod zemljom otvori rupa dovoljno velika da u nju stanu čovjek, kavez i cijela ova priča.

Račun za znanje koje smo skupo platili

Na kraju se sve završilo dobro. Patrik je bio zdrav. Spužva Bob je i dalje bio živ, miran i potpuno nezainteresovan za porodičnu dramu.

Mi smo, međutim, dobili lekciju koju nikada nećemo zaboraviti.

Računica je izgledala ovako:

Ukupno: 390 KM i jedna priča koja će me pratiti do kraja života.

Tri lekcije koje smo naučili

Iz cijele situacije izvukli smo nekoliko važnih zaključaka.

Prvo, gušteri polažu jaja. Ne rađaju bebe onako kako smo mi to zamislili u panici.

Drugo, muški gušteri imaju svoje potrebe. Neke stvari jednostavno ne treba pokušavati objašnjavati pred djecom za stolom.

Treće, nikada ne glumi veterinara ako nisi siguran šta radiš. Posebno nemoj glumiti veterinara pred ženom koja jedva čeka da te podsjeti na tu grešku svaki put kada vidiš kavez.

Od tada više ne donosim zaključke na osnovu imena. Ako se životinja zove Patrik, to ne znači da je nužno muško. Ako leži na leđima, to ne znači da umire. A ako nešto ne razumiješ, postoje ljudi koji su završili školu upravo zato da ne bi morao povlačiti nepoznate dijelove iz tuđih ljubimaca.

I, što je najvažnije, prije nego što proglasiš porodičnu hitnu situaciju, možda prvo provjeri šta se zaista dešava.

Jer neke stvari izgledaju kao porođaj, a zapravo su samo… gušter koji ima svoj privatni trenutak.

Trošak lekcije: 390 KM plus neprocjenjivo poniženje.

Vrijedilo je svake marke.