O tome kako je nastala poznata sevdalinka koju je pjevao Himzo Polovina kružile su razne priče.
Jedni su govorili da je Suljagina Fata zaista postojala i da je od stida preselila na drugi svijet. Drugi su se kleli da je Mujo bio najveći prevarant među mostarskim bazerdžanima i da je na kraju ostao sam, bez žene, djece i ikoga ko bi mu donio kahvu.
A čaršija je, kao i uvijek, dodavala po zrno soli u svako prepričavanje.
Jer u čaršiji se priča nikada ne prenese onako kako je počela. Krene kao jedna rečenica, usput dobije dvije suze, tri uzdaha, poneku laž i na kraju postane pjesma koju svi znaju, iako niko ne zna šta se zapravo dogodilo.
Ali postoji i ova verzija.
Nju mi je ispričao stari sahadžija Ibro dok smo popravljali sat na zidu koji već dvadeset godina kasni tačno sedam minuta. Ibro je tvrdio da sat nije pokvaren, nego da jednostavno „ima svoj karakter“.
„Nije sve u pjesmi, sinko“, rekao mi je dok je zavrtao mali vijak. „Nešto je ostalo iza zamandaljenih vrata. A nešto je bilo skroz drugačije.“
Onda se nagnuo bliže i počeo pričati.
Terezija se stvarno kvarila
Suljagina Fata nije bila naivna.
Naprotiv, bila je najpametnija djevojka u gradu. Samo je tu pamet vješto skrivala, jer je rano naučila da se u čaršiji od pametne žene očekuje da zna manje nego što zna.
Njena nena joj je jednom rekla:
„Ako hoćeš dobrog muža, nemoj gledati samo ko ima najviše para. Nađi onoga koji je mudar. S mudrim ćeš najbolje živjeti, pa makar mu kuća bila mala.“
Fata je to dobro zapamtila.
Zato je jednog jutra sišla u Mostar i krenula redom, od dućana do dućana. Prošla je šest prodavnica, a u svakoj je dočekala gotovo ista priča.
Bazerdžani bi se ispravili, namjestili prsluk i ponudili joj ono što su vjerovali da žene najviše žele.
„Lijepa si, Fato. Hoćeš đerdan?“
„Imam najbolju svilu u gradu.“
„Za tebe bih dao i poštenu cijenu.“
Fata bi ih saslušala, nasmiješila se i samo odmahnula glavom.
Nije tražila onoga koji odmah nudi.
Tražila je onoga koji zna razgovarati, onoga koji ne mora svaku tišinu popuniti hvalisanjem i onoga koji će pokazati kakav je kada mu se plan izjalovi.
Na sedmom dućanu zastala je.
Iznad vrata visila je tabla na kojoj je pisalo da se prodaje sve – od brašna i suhih smokava do bakrenih posuda, ćilima i pokoje stvari za koju ni sam vlasnik nije znao čemu služi.
Za pultom je stajao Mujo.
I baš tog dana terezija mu se stvarno kvarila.
Mujo, vaga i jedna vreća brašna
Već tri dana pokušavao je izmjeriti vreću brašna. Vaga je svaki put pokazivala tačno dvadeset pet kila, bez obzira na to da li je vreća bila puna, napola prazna ili je na njoj sjedila mačka.
Mujo je prvo mislio da je problem u brašnu.
Onda je posumnjao u vreću.
Na kraju je zaključio da je vaga možda „u nekoj svojoj fazi“.
Njegovi jarani su mu odnijeli tereziju na popravku, ali su zaboravili da je vrate. Mujo je zato pokušavao procjenjivati robu od oka, što je bilo posebno opasno kada bi mušterija tražila „oku zlata“.
Baš u tom trenutku Fata je ušla u dućan.
„Bolan, Mujo“, rekla je, „daj mi oku zlata.“
Mujo se toliko zbunio da je laktom zakačio tefter s računima. Tefter je pao na pod, stranice su se raširile, a iz njega je ispao papirić na kojem je pisalo koliko Mujo duguje svom jaranu za kahvu.
„Nemam, Fato“, rekao je brzo. „Majke mi, ne mjerim danas. Sve se pokvarilo otkako si ti jutros prošla sokakom.“
Fata ga je pogledala.
Prvi bazerdžan koji za pokvarenu vagu krivi djevojku koja je prošla ulicom.
To je već bilo nešto.
„Pa šta imaš?“ upitala je.
Mujo se osvrnuo po dućanu kao da traži izlaz, a onda tiše rekao:
„Uđi ti ovamo, u magazu. Imam suhu smokvu. I oraha. A možda nađemo i nešto zlata, ako ga miševi nisu pojeli.“
Fata se nasmijala.
„Zlato koje miševi jedu?“
„Kod mene je, bona, sve moguće. Terezija mi ne radi, ali inventar je raznovrstan.“
Vrata koja su se zamandalila
Magaza je mirisala na dunje, suhe smokve i drvo koje je dugo upijalo miris robe. U uglu su stajali sanduci, nekoliko starih ćilima i polomljena vaga koju niko nije znao popraviti.
Fata je ušla prva.
Namjerno.
Željela je vidjeti hoće li Mujo ući za njom ili će ostati na pragu i tražiti izgovor.
Mujo je stajao nekoliko trenutaka, crven u licu, a onda zakoračio unutra.
I zamandalio vrata.
Ne zato što je imao loše namjere.
Bar je tako sebi objašnjavao.
„Propuh je“, rekao je.
A istina je bila da mu je jaran jednom kazao:
„Kad ti cura uđe u magazu, mandalaj vrata. Da ne ispadne da si smoto i da si je pustio da pobjegne.“
Tako je Mujo, slijedeći savjet čovjeka koji je tri puta ženio istu ženu i svaki put tvrdio da je to prvi put, zaključao vrata za sobom.
Nastala je tišina.
Duga i pomalo nezgodna.
Vani je čaršija brujala. Čuli su se koraci, dozivanje i zveket posuđa. Negdje u magazi kapala je voda, kap po kap, kao da i ona čeka da neko konačno nešto kaže.
Fata je uzela jednu suhu smokvu sa sanduka.
„Pa?“ rekla je. „Gdje je to zlato?“
Mujo je gledao u pod.
„Lagao sam.“
„To sam već shvatila.“
„Nema zlata.“
„Ni to me nije iznenadilo.“
Mujo je podigao pogled. Fata ga je posmatrala bez ljutnje, ali i bez onog divljenja koje su bazerdžani obično očekivali od djevojaka koje im uđu u radnju.
„Ja sam najgori bazerdžan u Mostaru“, rekao je. „Čak ni tereziju ne znam popraviti. Samo znam prodavati priče.“
Fata je zagrizla smokvu.
„To si dobro primijetio.“
Mujo je duboko udahnuo.
„Ali jedno nisam slagao.“
„Šta?“
„Da si najljepša djevojka koja je danas prošla ovim sokakom.“
Fata je prvi put malo spustila pogled.
Mujo je nastavio, sada brže, kao da se boji da će izgubiti hrabrost:
„Samo… ti nisi tražila đerdan. Nisi tražila da se pravim važan. Nisi me pitala koliko robe imam i koliko zarađujem. Tražila si oku zlata, a ja sam prvi put poželio da imam nešto što mogu stvarno dati.“
Fata je tražila mudrog, a našla iskrenog
Fata mu je prišla i uzela još jednu smokvu.
„Glup si, Mujo.“
Mujo je oborio glavu.
„Znam.“
„I loš si trgovac.“
„Znam i to.“
„A lažeš najgore.“
„I to znam.“
Fata se nasmijala.
„Ali se odmah odaš. To znači da si možda pošten.“
Mujo je podigao obrve.
„Kako pošten ako lažem?“
„Zato što ne znaš lagati do kraja. Čovjek koji zna dobro lagati pravi se da je miran. Ti si prosuo tefter, zacrvenio se i tri puta promijenio priču o istoj smokvi.“
Mujo se prvi put tog dana iskreno nasmijao.
„A jesi li ti stvarno došla po zlato?“
„Ne“, rekla je Fata. „Babo mi je živ i zdrav. Nena mi je samo rekla da nađem muža koji je mudar i zna slagati.“
„I?“
„Ti znaš slagati samo robu na policu. Priče ti nikako ne idu.“
„Znači, nisam taj?“
Fata ga pogleda pravo u oči.
„Možda jesi. Samo još ne znaš.“
Vani je čaršija čekala.
Svi su očekivali da iz magaze izađu vrisak, suze, sramota ili barem jedna dobro odmjerena šamarčina. Niko nije vjerovao da se u takvoj tišini može dogoditi nešto lijepo.
A onda su se iznutra začula dva glasa.
Prvo tihi smijeh.
Zatim glasniji.
A onda smijeh koji se čuo sve do susjednog dućana.
Mujo je konačno nešto izmjerio
Kada su izašli sat vremena kasnije, Fata je u ruci držala suhu smokvu, a Mujo je izgledao kao čovjek koji je upravo pronašao nešto mnogo vrednije od zlata.
Odmandalio je vrata i pokušao se ponašati kao da se ništa posebno nije dogodilo.
„Terezija i dalje ne radi“, rekao je. „Ali izgleda da je meni proradilo nešto drugo.“
„Šta?“ upita Fata.
Mujo se nasmiješio.
„Pamet.“
„Ne žuri. Tek si je počeo koristiti.“
Čaršija nije znala šta se tačno dogodilo u magazi. To je, naravno, nije spriječilo da ispriča dvadeset različitih verzija.
Jedni su tvrdili da su se zaručili.
Drugi da je Fata kupila cijeli dućan.
Treći su govorili da je Mujo napokon naučio računati.
Najgori među njima tvrdili su da je terezija proradila čim je Fata ušla.
Vjenčanje na jesen
Vjenčali su se na jesen.
Na svadbi se pjevalo, igralo i prepričavalo kako je sve počelo u sedmom dućanu. Neko je zapjevao: „Lijepi li su mostarski dućani“, a stari bazerdžani su gunđali po ćoškovima.
„Pokvario je zanat“, govorili su.
„Prije je svakoj curi prodavao đerdan, a sad zatvara magazu čim mu žena uđe.“
Mujo se nije bunio.
Čak je na vrata magaze stavio novu bravu.
Ali ovaj put ključ nije držao on.
Fata ga je nosila oko vrata.
Kažu da je Mujo od tada bolje trgovao. Nije više obećavao zlato koje nema. Nije nudio svilu svakome ko bi prošao pored izloga. A tereziju je napokon odnio na pravi servis.
Nije se, doduše, potpuno popravila.
Ali od tada je barem pokazivala približno tačnu težinu.
Šta se stvarno dogodilo iza zatvorenih vrata?
Šta je stvarno bilo onih sat vremena iza zamandaljenih vrata, niko ni danas ne zna.
Mujo kaže da su jeli smokve.
Fata kaže da su razgovarali o tereziji.
Mujo tvrdi da je pričao o svojim planovima.
Fata tvrdi da je pola toga izmislio, ali da je ovaj put barem bio iskren u vezi s tim.
Njihovi unuci, kada ih pitaju, samo se nasmiju. Nena Fata uvijek namigne kada prolaze pored sedmog dućana, a Mujo se pravi da nije čuo pitanje.
I možda je tako i najbolje.
Neke brave treba otključati.
Ali neke priče je ljepše ostaviti zamandaljene. Ne zato što se u njima krije nešto sramotno, nego zato što svaka čaršija mora imati jednu tajnu koju može prepričavati.
Ibro je na kraju završio sa satom.
Sat i dalje kasni sedam minuta.
„Tako treba“, rekao je. „Da čovjek nikad ne zna je li zakasnio ili poranio. Kao u sevdahu.“
Kažu da je Himzo tu pjesmu pjevao drugačije kada bi ostao sam u sobi. Tiše, s nekim osmijehom između stihova.
Možda je i on čuo ovu verziju.
A možda nije.
Jer čaršija će, svakako, uvijek ispričati svoju.
U sedmom dućanu Fata nije našla zlato. Našla je čovjeka koji nije znao prodati priču do kraja. A ponekad je upravo to najpošteniji oblik ljubavi.
Odgovori